 |
Ne znam kako da objasnim kada mi kažu da je nemoguće da te toliko volim.
Kako oni znaju? Nikada te nisu videli kako se iskreno smeješ. Nikada nisu osetili tvoju ljubav. Nikada nisu videli boju tvojih očiju kada ih sretneš posle dužeg vremena, i nikada nisu osetili tvoj najlepši zagrljaj.
Kako da objasnim kada pitaju gde si? Ako im kažem “tu je” pomisliće da sam luda. Jer jedino te ja vidim tamo gde bih želela da budeš.
I kako da objasnim da svemir nije ništa u odnosu na našu ljubav?…
Ovo pisanje (o)tebi je samo doza preveliko nedostajanja. Nedostajanja neših večernjih šetnji, držanja za ruke, osećaj kao da su tvoji prsti stvoreni da popune praznine između mojih. Nedostajanja naših dugiš poljubaca, zagrljaja-ne znam koliko dugih-smatram da je tada vreme stalo. Nedostajanja naše “dečije ljubavi”, priča o mesecu..i špagetama.
Uvek sam ti pričala da pogledaš mesec, samo da bih te posmatrala, gledala odraz meseca u tvojim očima i bila srećna što meni pripadaš.
Nedostaje mi da pričamo o kiši i da pokušavam da te naučim da je voliš. A onda ti kažeš da voliš mene, i ja ti posmatram usne dok to izgovaraš, kako menjaju oblik u onu krivu liniju, osmeh znaš. Nedostaje mi da se prepiremo oko toga kakvo je drveće lepše- sa ili bez lišća.
Jako fale sve reči, svaki minut proveden sa tobom. Da se izgubim u tvom pogledu dok sviraš i pevaš Hey there Delilah, ili Please forgive me, ili Ti si mi u krvi, ili Bacila je sve niz rijeku.
Fali tvoje strpljenje i želja da me razumeš, iako nikada nisi uspeo.
..Svi ovi dani bez tebe se vuku, a tako mi teba da samo prolete. Trebaš mi, svakog dana, sve više.
Shvatim koliko te volim kada se setim da bi uskoro mogao da odeš..I uskoro odlaziš. I počinjem da plačem. Ne čini se Beograd toliko dalekim, dok ne odeš.
A i sada je teško bez tebe, znaš? Navikla sam na tebe i sada mi nedostaje jedan deo mene. Uvek ćeš ostati deo mene. Deo mene koji mi se nikada neće vratiti.
Fališ mi. Jako mi fališ kada su dani ovakvi. Fališ ovim danima i fališ u zagrljaju. Tad si najmanje tu, i najviše fališ. Lakše malo sa tim nedostajanjem! Deo si mene pa ljudi mogu da vide po mojim očima koliko mi nedostaješ. Možeš i ti. Neka vidiš. Neka znaš.
Dođi, dođi, dođi. Dođi da slušanje tužnih pesama ne predstavlja problem. Da svaki naš 13. u mesecu bude nasmejan, ne pun suza.
Čini mi se da ne postoji pravi način da bilo kome tebe objasnim. Zato se i ne trudim. Mi znamo.
Bio je 13.septembar. Petak 13. i prvi poljubac. Sve je u tom trenutku manje-više stalo. Samo se čula pesma sa trga: ,,…you’re just too good to be true, can’t take my eyes off of you…“
Onda oktobar. Tvrđava. Bryan Adams, brodovi, zvezde, i moja ljubav. Jesen je naša. Oktobar je naš. ’‘I na rastanku ćutimo i ne tražimo da se vrate.”
13.09.2013.-13.09.2013.
“voleću te t®ajno”
